Naše telo je predivan instrument koji nas nosi kroz život izražavajući našu prisutnost, energiju, emocije. Kada sarađujemo i osluškujemo telo ono radi u jedinstvu sa umom otelotvorujući inteligentno prisustvo. No, kada svoje telo doživljavamo samo kao niz mehaničkih poluga i mišića koje pokrećemo poput nekog objekta, sve se menja.

Koliko brinemo i osećamo svoje telo? Jesu li dobra ishrana, spavanje i vežbanje dovoljni? Šta znači suštinski brinuti o sopstvenom telu? Je li zapravo reč o jednom odnosu i dijalogu? O ovim pitanjima razgovaram sa Verom Erac, psihološkinjom, telesnom psihoterapeutkinjom pod supervizijom i umetnicom, i Marijom Rudić koja drži radionice holističkog plesa i pokreta.

Vera od 2012. u Beogradu svakog petka vodi Mrdaonice – otvorene radionice slobodnog plesa i teatra pokreta, a potom i druge programe, sama i u saradnji. Jedna je od osnivačica Transformatora – Platforme za transformaciju stvarnosti putem umetnosti.

Marija je završila dvogodišnji učiteljski trening na austrijskom Institutu za holistički ples i pedagogiju pokreta (Institute for Holistic Dance and Movement Pedagogy) istražujući slobodan ples i improvizaciju, kontakt improvizaciju, autentični pokret, tehnike rada na telu i osvešćivanja tela. Istovremeno pohadja edukaciju u Centru za integrativni razvoj u Zagrebu iz telesno orijentisane psihoterapije.

Na koji način su vas život i životno iskustvo uputili ka istraživanju sopstvenog tela i telesnog pokreta?

Vera – Neka najranija životna sećanja vezana su za moje telo u pokretu, plesu. U vrtiću sam išla na balet. Kada sam plesala osećala sam se dobro, živo, radosno. Sve je imalo smisla i bivalo je lako. Takođe, uživala sam i u svim drugim fizičkim aktivnostima. I onda se dalje samo nastavljalo… tamo gde je telo bilo u fokusu osećala sam se udobno, na izvoru. Naravno, tek mnogo godina kasnije, postala sam svesna šta telo i pokret za mene predstavljaju. Dugo je to bilo samo nemušto i intuitivno znanje.

Najteže mi je bilo tokom studija psihologije. Zbog samog načina na koji su studije bile koncipirane moj kontakt sa telom je utihnuo. Psiha je dominirala, trebalo je sedeti, učiti, razmišljati, pričati, pisati, analizirati i malo, po malo – ja sam se nekako odrodila od svog tela. Izgubila sam taj osećaj povezanosti. Kada sam shvatila šta se dogodilo, prevashodno zahvaljujući tome što sam počela da se interesujem za razvojni potencijal pozorišne igre i improvizacije, balans je počeo da se vraća. Usledile su godine istraživanja i pohađanja brojnih treninga i radionica iz oblasti pozorišta, plesa i rada sa telom, i istovremeno građenje sopstvene prakse. Potom sam odlučila da još dublje uđem u to pomirenje i povezivanje tela i psihe, i tela, umetnosti i psihologije, jer sam osećala ličnu i profesionalnu potrebu. Tako sam se uključila u školu telesne psihoterapije “Tepsinteza” prof. dr Ljiljane Klisić i nastavila da razvijam sopstvenu praksu i stvaram sintezu znanja i iskustava, na radionicama plesa i/ili teatra, i na individualnim psihoterapijskim seansama koje vodim.

Marija – Od malena sam osećala da je život bogato mesto, veće od onoga što je trenutno u mom prostoru i vidokrugu. Oduvek sam bila aktivna, radoznala, predano radila i imala istinsku zainteresovanost za ljude, pojave, društvena kretanja. Bila sam usmerena ka novinama i promenama, no, s obzirom da sam odabrala pravničko obrazovanje, te su se vrednosti i strasti ispoljavale, uslovno rečeno, u mentalnim sferama ili u gornjoj sferi tela – glavi.

Kada sam nakon deceniju i po rada u međunarodnim i nevladinim organizacijama u oblasti obrazovanja otišla na prvu plesnu radionicu, odjednom su kroz celo moje telo prostrujali život, toplota, pulsacija, dah. Jednom rečju, bila sam živa i osetila se celom. Istovremeno, porazila me je spoznaja da sam toliko toga naučila i istražila, a tako malo toga dozvolila sebi da osetim, iskusim, izrazim i otpustim. Uvidela sam koliko sam obezvređivala telo i pokret – danas za mene najvrednije izvore saznanja, putokaze za preispitivanje, rezervoare snage i mesta lične iskrenosti. Shvatila sam da je moje telo prostor u kojem se baš sve što sam ikada doživela, osetila, pomislila, iskusila, orečila dešava, i da zaslužuje moju punu pažnju.

Svako od nas ima one neke «must have» stvari… za mene su to ranije bile cipele u boji, no zamenila su ih stopala umorna i srećna od plesa.
Usledile su godine posvećenog plesnog istraživanja koje su me, pored onog što sam radila da bih mogla da preživim, podsetile na to šta znači biti stvarno živ. To je mojoj strasti za rečju i verbalnim izrazom i istinskoj zainteresovanosti za ljude i sva naša iskustva, dodalo veru u ples, pokret i mogućnost naših tela da izrazi i usmeri nas. Želela sam da spojim te strasti, podelim ih sa ljudima, jer verujem da rad na sebi u krajnoj liniji nije rad za sebe.

Do kakvih sagledavanja i preobražaja ste dolazile i dolazite tokom svog istraživačkog rada?

Vera – Od ličnog, nejasnog i pre svega intuitivnog osećaja o značaju tela i pokreta, postepeno sam gradila i gradim svoj pristup, nudeći sva ta spoznanja drugim ljudima; posledično, upravo zahvaljujući radu sa drugima, dolazim do novih otkrića sa jedne strane, dok istovremeno dobijam potvrdu da ima smisla to u šta verujem i šta radim, da se ne radi o mojim ličnim “tlapnjama”, već o znanju koje je suštinsko, univerzalno, prirodno, jednostavno i nalazi se u svima nama, samo je potrebno da ga osvestimo.
Telo je naš resurs, naša baza i uvek je uključeno u naš život. Dopustiti sebi da budemo u svojim telima znači dopustiti sebi da budemo u kontaktu sa sobom, sa svime što nas okružuje. Onda smo celoviti. Tek kada smo celoviti, potpuno smo živi. Reč je o rađanju nove, vegetativne estetike. Čuvena plesačica i koreograf Pina Bauš rekla je: “Mene ne zanima toliko kako se ljudi kreću, koliko šta je to što ih pokreće”…. Sa tim se slažem. Nije bitno toliko kako izgledamo dok se krećemo, bitno je šta se unutra događa. Ako se unutra događaju istina i život, ako postoji tok, ako unutar tela nema blokada, onda će to što je unutra neometano strujati ka spolja – i sijati i pleniti svojom punoćom i životnošću. I važno je i dovoljno krenuti od jednostavnih telesnih pojava. Za početak – od daha. I potrebno je vreme, strpljenje, ljubav i otvorenost za ono što se događa u nama i oko nas. Početna tačka je telo; put se kreće od telesnog, organskog, vegetativnog znanja ka kosmičkom znanju. Nije reč o trendu, niti nekakvom “new age” pristupu, već o životnim i drevnim istinama u koje duboko verujem i koje su za mene fascinacija bez kraja. Reč je o nepretencioznoj misiji otkrivanja autentičnog u sebi i drugima i kontinuiranom i posvećenom procesu osvešćivanja i zapitanosti: „Šta je stvarno tu i šta ćemo dalje učiniti sa tim? Koji je naš izbor?”

Marija – Kada se kroz ples krećem i slušam svoje telo, ulazim u prostor izvan poznatih rešenja. Telo i to osluškivanje pomogli su mi da ne nastavim da živim samo u umu, već da dođem do stvarnije, iskrenije prema sebi i istinitije Marije. Ples me je naučio da nema kraja u odnosu na ono na šta sam sebe svela.
Telo i ples su sidro i riznica. Telo je naš važan vodič, a na nama je da naučimo ili, bolje rečeno, da se setimo kako da ga slušamo. Ono je istovremeno i mesto kojem se uvek možemo vratiti – svojoj snazi, svom dahu, stopalima. Da bi telo moglo autentično da se izrazi važno je da se osetimo sigurno. Treba sebi dati vremena i postepeno uranjati u čiste osete, osetiti svoje telo kao sidro koje nas drži i koje je kad se kreće i pleše beskrajno zanimljivo. To zahteva strpljenje. Obično je ljudima kada dođu na ples potrebno vreme da se opuste, jer ti prvi susreti sa plesom mogu probuditi osećaje nesigurnosti, pitanja da li sam ja za ovo talentovan/na, da li se neko upoređuje ili me prosuđuje, koliko mogu prostora zauzeti, da li sam dovoljan/na. Proces je otpustiti ta pitanja, osetiti da ova vrsta plesa nema veze sa naučenim koracima i da u stvari ne učimo o plesu u smislu tehnike, nego kroz ples i pokret, o sebi. Tada ples postaje riznica, bogato mesto. Mesto koje nas nepogrešivo locira u teme i uverenja koja često nepotrebno nosimo na svojim plećima i koja nas sputavaju, ali i mesto u kojima ih polako i postepeno možemo otpuštati.
Važan uvid je da je ples moćan izvor saznanja i životnosti, ali se ne dešava bez nas. Za ples nisu ključni muzika, ambijent, niti grupa u kojoj plešemo, već naša namera da se krećemo sa onim iskustvom koje trenutno doživljavamo. Tada, kada postavimo nameru da se krećemo, mogućnosti plesa su ogromne – možemo se kretati u susret, uprkos, kroz, oko, prema, direktno, po to što želimo, u pravcu naših čežnji i naših radosti.

Održavate radionice posvećene osvešćivanju i oslobadjanju telesnog pokreta kod svakog od svojih polaznika. S obzirom da radite sa ljudima, šta je ono suštinsko što biste želele da potaknete u njima?

Vera – Pre svega, mi smo tu da stvorimo prostor za istraživanje i učenje, i da pozivamo i dajemo predloge, a za početak je najbitnije da se neko pojavi. To je već veliki korak. Jer to znači da smo počeli da se pitamo i osluškujemo, da smo spremni i voljni da više ne uzimamo svoje telo zdravo za gotovo, niti kao slugu koji nema pravo glasa. Dakle, tu već postoji makar početna namera i početna svest o tome da je prioritet pružiti sebi priliku da oslušnemo svoje telo. Kad smo to učinili, onda je bitno da jednostavno budemo tu, strpljivo. Pratimo. Prihvatamo. Pustimo da se izražava i teče ono što je već svakako tu. Jedna drevna izreka kaže: “Ako slušate šapat svog tela, nećete morati da čujete njegove urlike.” To je suština. Odškrinuti vrata drugačijem odnosu prema telu. Dopustiti sebi da konstantno osluškujemo taj šapat i uvažimo šta telo ima da nam poruči, čak i ako nam se možda ta poruka ne sviđa ili nam nije prijatno. Razvijati i negovati svoju telesnu svesnost – to je ključno. Prvo čuti i upoznati, a onda izraziti, divlje ili nežno, u zavisnosti od toga gde smo i šta nam je potrebno u tom trenutku… i potom bez osude prihvatiti… To nadalje može da nas povede iz rasparčanosti ka celovitosti. Iz nedisanja u disanje. Iz skučenosti u prostranstvo. Iz nesvesnih šablona u svesne mogućnosti i izbore.

Marija – Pored ovih suštinskih stvari koje je Vera navela, za mene je ključna sveobuhvatnost plesa. On može biti prostor u kojem će neko doći da se tog dana rastereti, isprazni, prodrma, dok će nekog drugog dana biti u tom prostoru u dubokom, kontemplativnom procesu koji ga vodi ka lepoti mirnog postojanja, zajedno sa osobama koje će možda tada imati duboki lični rad i prigrliti neko svoje osećanje – tugu, radost, dirnutost. Takođe, ples, tokom nekog narednog susreta može da posluži da se zaigramo, izrazimo spontanost ili se jednostavno sporo krećemo, da se uvučemo sebi pod kožu… i sve to u društvu ljudi koji se kreću u potrebi da njihova puna veličina bude sagledana i prihvaćena. Volela bih da u tom prostoru ljudi osete da su dobrodošli, da je jedino važno da plešu svoj ples i da ništa nije potrebno usavršavati i popravljati; reč je o mogućnosti da prigrlimo svaki deo sebe koji otkrijemo. Da ples ne bude mesto popravljanja, već proširenja.

Marija, prošli ste mnogo toga kada je reč o telesnom i plesnom obrazovanju. Zanimljivo je vaše školovanje u Beču, na Institutu za holistički ples i pedagogiju pokreta. Po čemu je ovo iskustvo specifično?

Marija – Sve konkretne prakse slobodnog plesa i tehnike rada na i sa telom koje sam izučavala na Institutu za holistički ples, velika su inspiracija za kreiranje plesnog prostora koji je nenametljiv a podržavajući, jasan i jednostavan. Puno smo proučavali elemente plesa – telo, pokret, prostor, zvuk, ples sa drugima i na osnovu toga je nastao koncept za program “Probudi svoj ples” koji sam kasnije zajedno sa Verom oblikovala i koji vodimo dva puta godišnje. Kroz taj program je do sada prošlo nekoliko stotina ljudi i mnogi od njih su se trajno “zaljubili u ples”.
Specifičnost ove edukacije jeste uključivanje elemenata kontakt improvizacije, zanimljive prakse koja nam pruža priliku za utelovljeni ples u paru, triu ili grupi i koja obično podrazumeva ples u fizičkom kontaktu. Za mene je ovo praksa koja nas uvodi u ovaj trenutak, pomaže da osećamo i slušamo sebe i jedni druge i da zajedno stvaramo jedinstveni, iskren, živ i nepredvidiv splet plesa i pokreta.

Praksa holističkog istraživanja plesa i pokreta uz edukaciju iz integrativne, telesno orijentisane psihoterapije koju trenutno pohađam, iznova me podseća da je ples neodvojivi deo naših života, da su telo, ples i pokret darovi koje strpljivo, posvećeno i nežno možemo koristiti da se stvarnije i lakše krećemo i van plesnog prostora, kroz naša životna iskustva.

Vera, na koji način iskustvo u oblasti psihoterapije koristite kada je reč o plesnom odnosno telesnom pokretu? Da li nam telo i telesni pokret mogu biti dobar putokaz ka osvešćivanju sopstvenih misaonih i emocionalnih procesa?

Vera – Malom broju ljudi je poznato da su začeci psihoterapije, još i pre Frojda, povezani sa proučavanjem tela i psihe kao celine. Moram da pomenem – jer to su delovi istorije psihoterapije koji su marginalizovani i nevidljivi široj javnosti – da je Pjer Žane, francuski psihijatar i filosof, osnivač tzv. psihološke analize iz koje je izrasla Frojdova psihoanaliza, proučavao psihološko-telesne procese, baveći se, između ostalog, pitanjem odnosa između disanja i emocionalnosti. Danas, na žalost, u svetu mejnstrim psihologije i psihoterapije i dalje je na vlasti dualizam i to rasparčano viđenje čoveka. Telesna psihoterapija, pravac kojim se bavim, vraća nas celovitom sagledavanju. Svi psihološki fenomeni imaju telesnu osnovu. Telesne senzacije, misli i emocije su nerazdvojivo povezani i isprepletani procesi. Tačnije bi zapravo bilo reći da su to različite dimenzije istog procesa. Pitanje je samo sa koje strane ćemo proučavanju te celovitosti prići, koje nam je polazište, gde ćemo u kom trenutku staviti fokus – na telo, telesni pokret, misao ili emociju.

Šta je za vas kreativnost i smatrate li da je važno osvestiti ovo polje u nama bez obzira o kojoj životnoj oblasti da je reč?

Vera – Biti u kontaktu sa svojom kreativnošću za mene znači biti u kontaktu sa svojom životnošću. Kada stvaramo – životniji smo. Duboko verujem da je svim ljudskim bićima dat kapacitet za stvaranje, samo je pitanje koliko smo ga uopšte svesni i šta sa njim radimo. Za mene je to nekako pitanje od organskog i intimnog značaja, povezano sa suštinom našeg bića, a nikako pitanje marketinga ili industrije. Naježim se kad čujem savremenu kovanicu “kreativna industrija”. Postoji svakako kreativnost sa velikim “K”, i svetski stvaraoci koji su zadužili čovečanstvo, no, postoji i ona, podjednako važna, kreativnost sa malim “k”, svakodnevna kreativnost, koja na izvestan način predstavlja pristup životu. Verujem da možemo biti kreativni u svim životnim oblastima i aktivnostima i da to čini naš život sočnijim i radosnijim.

Marija – Svaki put kada dozvolimo sebi da se izrazimo – mi stvaramo. Stvaranje i kreativnost nisu nužno vezani za velika dela ili za produkt koji će napraviti ogromnu promenu u svetu, već ih možemo posmatrati kao načine da osetimo strujanje i tok. Za to su nam potrebni vreme i igra. Važno je da stvorimo u ovom užurbanom vremenu lični prostor kako bismo prepoznali šta to želimo da izrazimo, kao i da dozvolimo sebi da taj izraz dobije naš, lični oblik.
Postoji jedna predivna knjiga – “Artist Way” Džulije Kameron koju bih od srca preporučila svima kojima je tema kreativnosti zanimljiva; smatram je ogromnom podrškom na tom putovanju.

Ljudi iz sveta joge dolaze na vaše radionice. Šta ste primetile da se promenilo u njihovom pristupu pokretu?

Vera – Rekla bih da je u joga praksi fokus više na artikulaciji, na kontroli, a na našim radionicama mi, pored svega toga, istražujemo i oslobađanje i prepuštanje. Imam utisak da je upravo taj kvalitet važan za osobe iz sveta joge – ovde mogu da se prepuste onome što izvire iz njih, da dopuste da pokret dobije oblik, kakav god, pa makar on i ne bio smiren ili skladan. Čini mi se da ovde imaju priliku da još više izraze svoju telesnost i zakorače putem veće autentičnosti i prihvatanja i nekih manje dragih delova sebe samih. Naravno, da bismo dotle došli, vreme i strpljenje su neophodni.
Marija – Verujem da mnogi ljudi koji se bave jogom prepoznaju kvalitet plesa pre svega zbog sličnosti – i joga i ples kao polazište imaju telo i telesnu svesnost. Uvažavaju značaj tela. Takodje, i joga i ples su prakse – kada kažem prakse, mislim da zahtevaju vreme, posvećenost i strpljenje. S druge strane, bilo koja praksa jeste naša podrška kada izgubimo poverenje u život i pomaže nam da se povežemo sa tokom i životom u nama i oko nas.
Razgovarajući sa učesnicima plesnih radionica koji praktikuju jogu često čujem da im joga donosi stabilnost, a ples mekoću. Na našim plesnim radionicama ohrabrujemo ljude da se puste ne bi li život u svim njegovim bojama prostrujao kroz nas, svi oseti, emocije, energija…Kroz ples ne pokušavamo da se postavljamo iznad stvari već da sve prigrlimo, osetimo, propustimo i transformišemo.
Na kraju, majstori joge i duhovnog pristupa životu upućuju nas ka svom istinskom identitetu i onom suštinskom u nama. Kako vi sagledavate ovo čovekovo biće i kako ostati u dodiru sa njim kada nas svakodnevica ponese svojim tokom?
Vera – Za mene našu srž predstavljaju ljubav i svetlo. Tokom našeg životnog puta dešavaju se mnoge stvari koje nam često zamagle ovu suštinu. No, duboko verujem da imamo izbor kako ćemo živeti, bez obzira na to šta se događa oko nas. Jedna mudra žena je postavila dobro pitanje: “Da li vam se život dešava ili se život dešava za vas?” U prvom slučaju smo nemoćni, pasivni, a u drugom aktivni, učestvujemo u svom životu, možemo da ga stvaramo. Verujem da svojim pristupom životu privlačimo događaje; čak i ako se dogodi nešto što nas prevazilazi, nešto na šta mi kao individue nismo mogli u potpunosti da utičemo, na primer, neka prirodna katastrofa, opet imamo izbor kako ćemo taj događaj sagledati, razumeti i kako ćemo reagovati. Preduslov tog izbora jeste SVEST. Dakle, potrebno je da pratimo šta nam pomaže da budemo svesniji svog bivanja i delanja u životu. Iz moje perspektive, prvi korak je telo. Biti u telu. Vratiti telesnu pažnju na dah. Zastati. Treba se “samo” toga setiti. Iznova i iznova.

Marija – Samim tim što smo rođeni kao ljudska bića dato nam je da kroz telesnost i ljudskost sretnemo ono suštinsko u nama. Tu srž možemo dotaći i prepoznati samo ovde i sada, u ovom telu, i u ovom svetu, u svakodnevnici.
Bivanje u telu nam omogućava da kroz čula svedočimo i prepoznajemo život oko nas – prizore, mirise, ukuse, osećaje, mogućnost da dodirnemo jedni druge. I taj život oko nas, kada mu dozvolimo, kada se ne branimo, svojom punoćom dira i život u nama. U toj interakciji rađa se osećaj smisla i mir u postojanju. To je kolevka susreta sa suštinskim.

Daniela Stefanov