U okviru naše Fejsbuk strane za jogu stigao je predlog da se pozabavimo pitanjem bolesti i ozdravljenja; u skladu sa tim, tu je i predlog da se osvrnemo na životno iskustvo kada do suštinskog isceljenja ne dolazi i pored primene pre svega alternativnih terapija lečenja, zdravog životnog stila ili recimo promene u načinu ishrane.

Tema po sebi je takva da je o njoj mnogo toga već napisano i rečeno, bilo da je u pitanju klasična ili alternativna medicina. Bez namere da se upuštamo u razmatranje različitih pristupa lečenju, ovo pitanje mogli bismo da sagledamo iz ugla koji se možda manje uzima u obzir, a to je uloga samog čoveka u procesu isceljenja. Već samo pitanje kako to da kod nekoga do isceljenja ne dolazi mada je promenio način ishrane, vežba, nastoji da misli pozitivno, nosi energetsku amajliju, primenjuje različite terapije ili pije sredstva za jačanje imuniteta itd., govori nam da smo zaboravili na kompleksnost samog života i na to kako su sve ovo samo instrumenti ne bi li se organizam pokrenuo na isceljenje. Svesno konzumiranje „ispravne“ hrane, na primer, ne garantuje nam da se nećemo razboleti; to samo umanjuje takav rizik. Sećam se jednog čoveka koji je u svom kuhinjskom ormariću imao niz bočica sa različitim tabletama za očuvanje zdravlja koje bi pio jednu za drugom svakodnevno a onda bi prelazio na miksovano voće i povrće. Govorio je kako to čuva njegovo zdravlje i da nastoji da misli i sagledava stvari pozitivno, mada je povremeno napominjao da ga negde duboko izjeda strah da li će opstati posao koji je vodio. Nakon dve – tri godine, usled srčanog oboljenja, preminuo je. Takođe, iz iskustva mojih divnih prijatelja koji se bave biljem i eliksirima od bilja, čujem da su im dolazili ljudi neprikosnoveni u svom stavu da vode zdrav život, dugogodišnji meditanti, na žalost oboleli od teških oboljenja. Pomenuli su mi i čoveka koji je došao po pomoć jer su ga lekari otpisali. On je takođe u svom lečenju koristio bilje i promenio način ishrane u skladu sa onim što je osećao da njegovom organizmu iskreno prija. Bez pompe i drame kako čini nešto posebno i sa dubokim poverenjem da će mu sve ovo pomoći, prevazišao je oboljenje i tu je.

Pomenuli smo različite tehnike, metode, terapije kao instrumente koji nam svakako mogu pomoći na putu ozdravljenja. Ipak, ostaje pitanje gde se to obično spotaknemo u procesu izlečenja. Smisao bolesti je da nam ukaže da nešto ne činimo dobro, da naše svesne i podsvesne reakcije nisu u skladu sa našim urođenim, prirodnim stanjem. Neke ljude teške okolnosti poput oboljenja pokrenu da promene način na koji sagledavaju sebe, život, celo svoje postojanje. Njihov pogled na svet postaje nevin, radoznao i, iznad svega, fleksibilan što je odlika zdravog stanja. Kao da u trenutku sve poravnaju, ili kako danas često čujemo, prestanu da se vezuju za ono što nije suštinski važno. Nekog drugog oboljenje potpuno i zauvek izbaci iz koloseka, što je ljudski, i tada su obično prisutna dva stava: „Jadan ja, nema mi spasa“ ili naizgled optimističan stav „Ma šta je to za mene, prevazilazim teškoću, mogu da se nosim sa tim“ dok u pozadini čuči parališući strah. Takođe, kada negujemo zdrav životni stil a bolest uđe u naš život obično kažemo: „Pa kako to meni da se desi, nemoguće….vežbam, šetam, hranim se zdravo, meditiram….“ Ako smo malo pažljiviji u pogledu onoga što se dešava u nama, možemo otkriti da je vremenom težnja ka zdravom životnom stilu suptilno ojačala našu vezanost za um, telo, njegove potrebe, konkretnije za našu ličnost, što je u korenu različitih oboljenja. Od plemenite i prirodne namere da ostanemo zdravi jer nam to pruža slobodu da damo najbolje od sebe, možemo primetiti da smo postali ekstremni u nekim svojim stavovima, da mislimo da smo iznad drugih i da smo otkrili tajnu života, da se u nama pritajila osuda i kritika prema svetu kakav jeste i svima onima koji žive drugačije, mada se deklarativno predstavljamo kao široki i puni razumevanja jer je to u skladu sa duhovnošću. Pada mi na pamet zanimljiv sused. Porodičan čovek koji će propagirati šetnju pored reke u ranim jutarnjim časovima, pravilno disanje, zdravu ishranu i zdrav pristup životu, no kada sagledamo njegov odnos sa komšijama vidimo da ni sa kim ne govori i da nikoga ne smatra ravnim sebi.

I na kraju, bilo da je reč o dubokoj meditaciji, molitvi, kreativnoj aktivnosti koja nas obuzima dok smo u njoj ili nekom drugom načinu koji pomaže da se odvojimo od nasumičnih misli i naviknutih stresnih reakcija, suština je da nađemo put ka našem biću, ka tihom prostoru između misli, ka tihoj samosvesti tokom koje je moždana aktivnost usklađena sa telom. Tako dopuštamo prirodi da pročisti put kojim bi veza između uma i tela mogla najbolje da funkcioniše.

Da ne bismo ulazili u opis onoga što se umom ne može opisati, ostavljamo svakome da dođe do svoga odgovora i pronikne u tajnu kako navesti prirodnu inteligenciju našeg bića na isceljenje.