Čovek je gostinska kuća. Svakog jutra neko dođe. Radost, depresija, neko prolazno stanje… navraćaju poput neočekivanih gostiju…..Sve ih dobro ugosti.
Tešku misao, stid….sve ih s osmehom dočekaj na vratima i pozovi da uđu.
Budi zahvalan za svaku posetu, jer svaki gost je tvoj onostrani vodič.
Rumi
U okviru naše Fejsbuk joga grupe stigao je predlog da razmotrimo i pitanje prihvatanja sebe kao i pitanje sujete. Obradovao me je ovaj predlog s obzirom da je reč o temi koja je svima nama važna jer smo ljudi, sa svim divotama i slabostima. Takodje, kada postavimo ovakvo pitanje, znači da već imamo dovoljno iskrenosti i prostora u sebi da bismo prepoznali šta se u nama dogadja.
Prihvatanje sebe kao i sujeta suštinski su povezani sa dve stvari – neophodnošću da osvestimo i prihvatimo sve ono što je u nama bez obzira da li nam se to dopada ili ne kao i sa potrebom da prepoznamo da smo daleko šira bića od samog ega ili naše ličnosti.
Jung je puno pisao o pojmu „senka“, odnosno o neophodnosti da prihvatimo u sebi i one aspekte koji najčešće nisu atraktivni i socijalno prihvatljivi. Plašeći se da ih sagledamo, oni uvek ostaju u senci, sakriveni, neprihvaćeni i tako pritajeni kontrolišu naš život i ponašanje. Obično nam odnosi sa drugim ljudima i osobine koje jasno vidimo u njima, kao odraz u ogledalu, ukazuju na ono što poričemo u nama samima. Ono što veoma jasno vidimo u drugima, postoji u nama. Na dubljem nivou važno je da shvatimo da to što imamo manje poželjne misli, emocije ili osobine ne znači da smo loši ili „pogrešni“. Upravo sagledavajući ih, postajemo kompletniji, celovitiji.
Humor je odličan način da se nosimo sa svim ovim našim aspektima. Kada se ovakve misli, emocije ili sklonosti pojave u nama i mi ih prepoznamo, bilo bi odlično da možemo da se nasmejemo sebi i kažemo recimo…aha, sujeto, tu si, pa hvala ti lepo, nisam za druženje:) Humor i smeh, kao neki vatrogasci, smanjuju negativan naboj koji imamo u tom trenutku, oslabljuju osudu i samoosudu zbog „grešnih misli ili emocija“ i kriticizam koji upućujemo sebi ili drugima. Gluposti proistekle iz našeg uma koje su bile dominantne u datom trenutku prestaju to da budu, ne osećamo više pritisak da se povodimo za njima, i ponovo možemo da se opustimo u lepoti svoga bića. Evo primera iz naše joga prakse….recimo da želimo da izvedemo stoj na glavi pa nam ne ide u datom momentu. Naš ego će se verovatno umešati govoreći nam: „Ma mogla bih ja da dubim na dva prsta ne samo na glavi, nego neću da se danas bavim time, šta je to za mene…..ili, što bih se maltretirala da ovo uvežbavam, nije mi to potrebno…ili pokušaću jednog dana, doći će to“. U konkretnom primeru, kada prepoznamo i nasmejemo se trikovima svoga ega, u nama će se pojaviti zdrav podsticaj da pronađemo način da izvedemo određeni položaj.
Mi smo obično skloni da doživljavamo sebe na pozitivan način kada smatramo da posedujemo određene lične karakteristike poput atraktivnog fizičkog izgleda, talenta, obrazovanja, inteligencije, ukoliko nižemo uspehe. Sve dok su naša postignuća superiorna, vidimo sebe kao superiornu osobu. S obzirom da vrednujemo sebe na osnovu spoljnih postignuća, poželjnih ličnih karakteristika, ponašanja ili ostvarenih ciljeva, svaki takozvani neuspeh je povod za samoosuđivanje. Kao da od samih sebe tražimo dokaze sopstvene vrednosti, zahtevajući da se u svakoj situaciji ponašamo pametno i ispravno ili da se moramo uvek postaviti tako da u svakoj prilici zaslužimo ljubav, poštovanje ili odobravanje drugih ljudi. Kada vrednujemo sebe na ovakav način, onda se naša vrednost mora stalno sticati i zasluživati. Tu nema kraja. Morali bismo da živimo u nekom svetu u kome nema razočarenja ili neuspeha.
Naravno da je poželjno da budemo svesni svojih kvaliteta i sposobnosti. Ipak, ako te kvalitete koristimo da bismo ih stavili u službu svog ega, onda oni kao da se deformišu i pretvaraju u svoju suprotnost. Sećam se jednog poznanika, pametnog i obrazovanog čoveka, koji je, kada bi u društvu govorio o nauci kojom se bavi, često pominjao kako ne može ni sa kim o tome da razgovara jer ga niko ne razume. Pomislila sam tada kako verovatno ni on sam potpuno ne razume to o čemu govori, jer kada suštinski nešto shvatimo i osetimo, možemo na razumljiv način i drugima da prenesemo.
Samoispitivanje ili sagledavanje onoga što se u nama pojavljuje, naročito u smirenom stanju, kroz meditaciju na primer, može da nam pomogne da dođemo do korena svega onoga što nas remeti ili dovodi u nedoumicu vrednost onoga ko smo. To je prilika da doživimo sebe na drugačiji način, ne samo kao kolekcionara uspeha i neuspeha, poželjnog i nepoželjnog.